Печено прасенце са уочљивим необријаним деловима тела услед:
– недовољно вруће воде при шурењу
– дединог слабијег очињег вида
– притупог бицовог бријача
Чешће се дешава са црним прасићима, чије месо, узгред буди речено, уме да буде масније, али по овом печењу шприцер лакше клизи, посебно ако је усољено мало јаче него што пише у члану 153, став 3, препорука 18 правилника ”Регулатива припреме свињског одојка доминантно тамније пути за личну употребу становника државе-кандидата за улазак у ЕУ, допуњено издање за 2043.”.
Како било, парчад чекињаве прасетине углавном заврше код бабе у тањиру јер ‘не смета ништа’, ‘гре’ота се баци’, ‘е, да ми је и овако било ономад’ и слично.
-Баба, ја не могу ово длакаво, држи баци.
– Де да бацим, виш да је од исека, то најслађе, мхмм! Е ћерко, да ми је ово било четрестреће, деда ти у заробљеништву, каконо беа, негде о покладама, прво прођоше швабе, па комунци, етеи за њима гибаничари, ко да нарани толике војске, не оста ништа. Ај што изедоше бравове и попише сву ракију, него оће и за пичку дувате и не питају. Сине мој, Ханс-Јосипе-Драгољубе, дедер стармајки суни један жути сок, не било ти заповеђено, усолио га деда љуцки.
Preuzeto sa http://vukajlija.com