Екстремна социјала од јаше. Одевни предмет који краси припаднике сталежа тешка сиротиња, толико кинески да само што није пуњен пиринчом. Све да је сам Аполон обуче, покрила би велом малограђанштине, длака из носа и исхране засноване на сухомеснатим производима, па нека га је и по сто пута Зевсов курац направио. Кабаста, нескладна, неких “добродошли у Дрезден шездесетих ” боја, а да постоји као ајтем у некој ролплејинг игри, њен бонус би био “минус 50 посто на репутацију код свих живих бића на планети”.
Упарена са уморном шљакерском фацом, неодољиво асоцира на претакање горива из комшијског кеца, буђави зденка сир сервиран у обданишту и флеке од моторног уља које додају црну боју у сивило улица београдских предграђа. Клинци које су штекаре од родитеља огртале у ово ругло, данас су двадесетпетогодишње девице, пате од комплекса инфериорности, заглавили су Лазару или су већ оверили од пајда, јер ране од бувљаче зарасту, али остану зајебани ожиљци.
Ау матори, ал’ ти добра јакничица… АХАХА!
– Јеби га тебрекс, пао сам на самофинансирање, ове зиме се фура дедина бувљача.
Preuzeto sa http://vukajlija.com