Obuče čistu belu majicu kratkih rukava, postavi ogromno platno na štafelaj, pripremi stotine kantica boje i stotine četkica, belu krpu za brisanje istih i par litara razređivača. Zanesen u predivno zamišljenu sliku provede nekoliko dana intenzivno nanoseći slojeve boje na platno, brišući ruke o čistu belu majicu, perući četkice razređivačem i brišući ih velikom platnenom krpom. Njegova virtuoznost je samodovoljna i jedini razlog za kreativno izražavanje.
Posle nekoliko dana, očisti sve četkice, skine onu majicu koja više nije bela nego je pokrivena slojevima boje koje je nanosio u slučajnom uzorku dok je brisao prste i kapi znoja pomešane sa bojom sa umornog čela trudbenika i shvati da je majica mnogo uspelije umetničko delo nego ono što se nalazi na platnu. Raseče je po šavovima, razapne na ramove i proda kao dve apstraktne slike. Ono belo platno na koje je danima mazao boju oguli i pripremi za sledeće slikanje.
Veliku platnenu krpu o koju je brisao četkice mu mazne komšinica koja mu posprema atelje.
– Mico, odakle ti novi televizor?
– Maznula neku krpu onoj budali umetniku što maže platna na tavanu i prodala na buvljaku nakupcu – ladno kupila TV od te love…
Preuzeto sa http://vukajlija.com