Neprekidni ciklus prednjačenja u apsolutnom nerazumevanju samih sebe, što je u samoj svojoj srži divno, te je stoga i umetnost, u svakom pogledu.
Korak napred sa svim onim divnim i mučnim između. Život u sopstvenoj interpretaciji posmatran tuđim očima.
Meni je dosadno, želim da stvaram, ali ne želim da se smaram.
Napišem par stihova koje ne razumem, ali ih baš zbog toga volim, a i nisu loši u svoj svojoj nepovezanosti pošto govore suštinu o mom trenutnom sebi.
Ti ih pročitaš, ne razumeš, ali protumačiš na neki način pošto si ubeđen da neko tumačenje mora da postoji, pošto veruješ da je nemoguće ne pronaći ništa u nečemu, pošto svi možemo uvek pronaći barem malo nečega u ničemu. Stoga ti moje to preporučiš njoj.
Ona onda to pročita, kapira da si ti video nešto u tome, te me pita da se ljubimo pošto smatra da u meni ima toga nečega što njoj fali. Onoga nečega čega ja imam u sebi, nekakvu slatku želju misterioznog neštoa, koju mora upoznati.
Onda tako mi ležimo u krevetu, shvatajući da si u krevetu i ti, a i stihovi, iako smo zapravo od samog početka bili samo ona i ja.
Do sledećeg stiha, ili možda kraja naših života.
Preuzeto sa http://vukajlija.com