Морбидан начин да се докаже количина егоизма коју поседујеш. Тим чином доказујеш колико си заиста скренуо и у колику си дубиозу упао. Постао си опседнут околином и причама које круже. Овај поремећај је свакодневни код пубертетлија, неуспелих филозофа, политичара и осталих умишљених појединаца који мисле да ће донети промене као Марксов Капитал.
Егоцентризам преовладава и ствара се илузија сопствене важности за свет. Толико си болестан да ти је важно хранити своју поремећеност мишљу ко ће за тобом плакати, ако умреш.
Идеологија је једноставна, ако ме нико није разумео док сам жив, сви ће схватити када будем мртав и жалити, а ја то желим да видим. Свакако болесно.
А: Е брате нешто размишљам ако умрем желео бих да видим ко ће да ми дође на сахрану и жали ме.
Б: Како си ти отишао у аут. О чему ти размишљаш, стварно си посрнуо у неке глупости.
А: Што брате шта фали мојој идеји, само бих волео да видим како ће сви то прихватити. Мора да ће бити болно, јер ипак ја нешто значим овом друштву,
Б: Ау, ја сам мислио да се шалиш, али ти си заиста кретен себични.
А: Што?! Шта ми фали и сам знаш да сам вредан свима. Да ми је само видети Марију како плаче, има да схвати да сам ја неко. Само да видим ту стоку како жали за мном.
Б: Ето зато, то је болест друже иди лечи се. Одох, скроз сам се скењао због тебе дебилу.
Preuzeto sa http://vukajlija.com