Esencija enterijera svake tvrdokorne kafančuge koja drži do sebe. Znak memle i oronulosti mesta ali i pokazatelj dobrog provoda: jelo se, pilo se, slavilo se i pre svega – živelo se. Otuda i rupčage na kariranim stolnjacima, da svedoče o prolaznosti i pijanstvima koja su se prepričavala. Svaka progorela rupa je priča za sebe, bilo slučajna ili namerna, u momentima kad pesma i život bace u sevdah.
Jeb’ga bajo, kad cigani opletu Angelovu “Priču o nama“ ili Tomino “Dno života“ vadi se ono malo preostale mesečne plate iz skrivenih štekova u jakni i lomi ionako oskudan inventar – ko će još da misli o tome gde je završio žar cigarete…
– Aj’ banemo ovde, vidi kako dobro mesto.
– Ma zajebi me s ovim pederskim kafićima za dokonu studentariju, ako nema probušenog stolnjaka ne ulazim!
Preuzeto sa http://vukajlija.com