Још једна фаза коју дечаци морају да преброде како би постали људи. Попут животињског зова на парење, у средњошколском добу се јавља жеља да се опроба кафанска атмосфера. Е сад, то не би био угођај да то није она кафана коју су чак и локални клошари престали да обилазе у широком луку.
Негде предвече, улазе стидљиво два најбоља друга у забачену кафаницу. Унутра домаћица и човек средњих година који јој је помало швалер, помало јебач, а помало и није, пијан и изјада се…
обојица у глас(збуњено): Добро вече…
Домаћица отпоздравља, швалер се смешка…Седају за први сто, свако катапултира своју мртву муву са стољњака…
1. друг: Е ај ти наручи ракију, ја баш и не знам које постоје. Која је најбоља?
2. друг(нимало искуснији): Видећемо… Извин’те…
домаћица: Изволите?
2. друг: Две ракије. Које имат…
домаћица(прекида га): Може ракија. Ево…(вади из трулог фрижидера неку универзалку(тзв. усвињовачу) и виче): Хоћете ли и воду?
1. друг(тихо): А јој, па је л’ тако гадна?
2. друг(слежући раменима): Јебем ли га… Не треба!
домаћица: Ево ракијице…
Двојица другова уздишу, куцају се, и онако с ногу је стуку на екс.
1. друг(кашље, замало није заплакао): Добра!
2. друг(једва изговара): Је л’ може она вода?
домаћица: Долази…Ево…
1. друг: Ја бих да платим одма’.
домаћица: 40 динара.
1. друг: Не, не, обе.
домаћица: Па да, 40.
Preuzeto sa http://vukajlija.com