Осети се деда у превозу. Осети се лимузина у гаражи. Кхм кхм.
Али, осети се још једна ствар. Ствар која смрди више него деда. Смрди морално. Голица ноздрве поноса изазивајући срамно кијање и лупање главе о зид са тешким докле-смо-дошли питањима. Осети се разлика у цени.
Цене управљају нашим животима. Посебно разлике у њима. Јер то нису само разлике у ценама, то су и разлике у сталежима. Живот нам лупи шамар кад год обучемо и обујемо нешто што је јефтиније од одела неког буржуја.
Осети се разлика и у мањим ценама.
Купујемо пилећу посебну саламетину уместо фине чајне кобаје. Можда се не разликује много на сто грама, али на кили се већ осети.
Само један динар по кили лубеница може довести до осетне разлике ако се купује пар тона.
Људи у великој мери мисле о томе. Јер забога, нисмо ми у Швици, Њемачкој ил’ Чикагу. Свака пара је битна, сваки минус се осети. Свака куповина се прорачунава.
Можда су то и једине ствари које се осете овде. Где су они исконски носећаји карактеристични за нашу врсту?
Нема, изгледа, никаквог осећаја сем оног да се сачува сопствено дупе, и чичак на новчанику. Да се не излиже од отварања. (Важи за оба појма)
Preuzeto sa http://vukajlija.com