Veliki čovek za svog postojanja želi nečim obeležiti svoje bivstvovanje na zemlji. Neko zida zgrade, neko stvara umetnička dela. U Ermitažu, Luvru, ili bar Vukajliji, ostavlja iza sebe nešto što će ga nadživeti.
Običan i normalan čovek, teži makar potomstvo da ostavi iza sebe. Naslednike koji će mu lozu produžiti i prezime njegovo ponosno nositi.
Kažem normalan. Ima i onih drugih…
–Crni sine dokle više?
-A?
-Pa danima ne silaziš sa tog računara, posla ne tražiš, a i školu si batalio.
-Kevo smaraš.
-Možda ja i smaram, kako ti to veliš, al znam da se ti uništavaš. Družiš se samo sa onim probisvetima Šajom i Pajom. Žderete i jurcate za tim lakim ženama ko sumanuti. Pobogu, pa nisi u stanju ni devojku normalnu da nađeš.
-Koji će mi to u životu?
-Pa da nam makar unuke podari. Da ostane nešto iza tebe.
-Nisam baš zainteresovan…
-E moj sinko, pa svaki normalan čovek želi da ostavi neki trag iza sebe, a ti sine ostavljaš iza sebe trag, samo kad čučneš…
Preuzeto sa http://vukajlija.com