Ноћна мора сваког шефа, директора или таквог неког главног курца експозитуре из унутрашности.
Пошто је, јелте, већина седишта фирми у БГ-у, телефонски позив ка сржи компаније улива страх у кости на само помињање те појаве, јер мисле да су преко пута жице бића са три руке и четири ноге који преко фона могу да те залепе шаком у главу. Ова појава се са шефова преноси и на остале запослене који прекидају везу кад их зове тетка из главног града.
– Рајко, имамо проблем око суме новца.
– Не зови ме Рајко него господине директоре, јебем те блесава. Шта је било?
– Нешто није добро, и минусу смо 465 динара. Не можемо наћи грешку. Мислим да требате позвати Београд.
– Ауфф :откопчава горње дугме кошуље и зноји се по челу:
…
– Ало, ало, јел то Београд?
– Јок, ја сам Мара, овде кувам кафу, али секретарица оде негде па каже да се јављам док се не врати.
– Добро, зовете се Мара, али из Београда?
– Не, не, ћаћа ми је дошао са Косова, а матер из Лике, ко зна где су се спанђали, ваљда преко неких заједничких пријатеља.
– Не питам вас то, него да ли сте сад у Београду у главној експозитури наше банке?
– Ма јесам, али путујем сваки дан. Некад аутобусом, а некад ме и муж вози, скупо гориво вражију им матер америчку, шта смо им ми криви. Једва чекам да се Шешeљ врати, биће револуција!
– О јебем ти матер и теби и мужу и ћаћи и Београду, јебене будале наркоманске. Мрш у курац, јебите се манекени!
Preuzeto sa http://vukajlija.com