Чилагер са штапом, када због нечег жури.
Његово виђење тог “журити” драстично се разликује од онога како то доживљава околина. Он свим силама настоји да пожури, али, какве силе – такав и резултат. Године чине своје, срце ‘оће, ал’ дупе клокоће…
Шофер (пошто их је сачекао колико за две дужине аутобуса): Ајде, ајде, само полако, немојте сад, у финишу, све да упрскате! (Њих двојица помажу један другом да се попну, млатарају рукама на све стране да се за било шта ухвате; гледају мајстора, хоће да му захвале, али немају даха.) Два сам семафора пропустио због вас, и још бих, ред је да вас испоштујем кад се толико трудите. И још им лепо оставио и задња, и средња, ал јок, то тако научено још у Брозово време: “улаз само на предња врата”! Ало бре, умро Ћопави, умро Кардељ, још ономад, нико вам није јавио? Ајде, омладино, два места за хокејаше, да ми се не простру ту по поду; после да одговарам ко за човека!
Preuzeto sa http://vukajlija.com