Нискобуџетни демо коитуса овековечен као клише домаће кинематографије.
Интимни сусрет два напаћена бића која је социо-економско-политичка ситуација спојила и малтене приморала на то. Тај… Чин. Двоминутни немушти грч полуодевених протагониста. А-капела гротеска са ужитком у траговима.
Он је хипстер, неприхваћени, летаргични мангуп, навијач Металца, шиптар. Лице му одаје муку над неодложном обавезом, глађу коју мора да утоли. Кратким и одсечним покретима се готово кришом примиче и одмиче, уз пригушено дахтање. Он не јебе, он тужно воли.
Она, у суштини фина девојка бираног имена, можда Ива или Софија, ломи карму на пола и даје се, готово да статира, попут принешене жртве. Стење као рањеник. Њен поглед се супротставља његовом, а затим губи фокус.
Све траје кратко, инсектски кратко, секс је прејака реч за ово инстант трење. Завршни потез и кратка станка. Његово тело попут леша сваљено уз њу. Крај. Дувански дим. Јединке се разилазе уз облачну мелодију домаћег кантаутора.
Играју и: бубрегаре, разбарушена коса, размазана шминка, двосед на развлачење, паклица Века, сисе.
– Е, а имамо овде једну врућу епизоду.
– Хоћеш Јоковићку?
– Али није силовање, брате! Него оно, квики у стојадину, конотација петооктобарске парадигме бунта и размеђе генерацијских идеологија, капираш?
– Значи, Јоковићку.
– Па и то што кажеш, зови је.
Preuzeto sa http://vukajlija.com