Изгарати на травантом тепиху трчећи за комадом напумпане коже (некада свињског мехура). Бити напржен до тачке кад мајушним крампонима обрађујеш запарложену ледину као фреза при трећем фризирању двадесетогодишњег винограда. Стартовати под ручном са 5000 обртаја. Кочити мај-геријем према Атлантиди, евентуално противниковој цеваници. С обе ноге.
– Шта то радиш, побогу, Милоје?
– Орем дедину њиву што ми врнуше ‘номад реституцијом, шта би друго.
– Па зар сеоско игралиште? А тим?
– Не бери бригу, сијем на пролеће чачанку родну. Да бар има неке вајде од дрвећа на овим терену.
Preuzeto sa http://vukajlija.com