Rečenica koju ljudi koji hoće nešto da proslave izgovaraju konobarima. Takvi ljudi se uglavnom žele pokazati pred narodom i svojim prijateljima, iako nemaju sredstva za to. Pa se na kraju mogu samo osramotiti i ispasti cicije.
– Konobar. Može ‘vamo?
– Izvolite?
– Daćete mi bocu najskupljeg šampanjca! Da ja i ortak proslavimo! Postao sam otac!
– Gospodine, najskuplji je francuski šampanjac iz ’97. Košta 150€.
– Khm. Dajte nam onda dva Lava.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Vrlo šokantan aparat u nas Srba. Misli se na električni “bokal” u kom se kuva kafa pri nedostatku šporeta. Šokantan jer se dosta ljudi prevari i promeša kafu metalnom kašikom, a pošto metal provodi struju čovek ostaje u najboljem slučaju malo protresen. Mada, to nije jedina opasnost.
Mića: Čekaj, stani, gde si pošao, kud ćeš tom metalnom kašikom u kuvalo, oćeš da pogineš sunce ti jebem.
Ćomi: Pa da promešam, koj ti kurac, što da poginem?
Mića: Vidi se da si bežao sa Gugijevih časova fizike, pričao o tome kako je na moru crklo kuvalo kada mu dolazila neka riba na kafu, ali to nije ni bitno, učili smo na fizici i da metal provodi struju, stoga udariće te struja ako umočiš metal..
Ćomi: Mićo ge ni je, Mićo ge ni je, poginuo bih bez tebe.
Mića: Da da, aj ne seri, nego ček da vidim da li se ugrejala voda.
Mića umače prst i svetlo u zgradi se gubi, posle nekog vremena on se budi u bolnici.
Ćomi: Vidim, i ti si išao na časove.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Кажемо некоме кад се не понаша примерено својим годинама, или не поседује одговарајуће психофизичке карактеристике за какву квалитетну јебаду. Такође, овом простом реченицом се некоме на, да се тако духовито изразим, врло имплицитан начин наговештава тужна истина, а то је да неће јебати.
– Брате, шта има, нисам те видео 258 година!
– Ево, ништа, блејим. Леј, да видиш, узео сам поново да играм неке старе игрице, знаш који трип, јеботе. Јутрос сам инсталирао Командосе! Се сећаш кад смо играли то по цео дан? Е, и сад исто радим. Једну пређем, другу инсталирам и тако укруг. Не избијам из стана.
– Нећеш јебати…
———————-
– Опет су закључали тему ”Јебање 2” на форуму! Ааааа! Ајде да се удружимо и свима да кажемо да ми ЈЕБЕМО! Да им испамујемо сајт!
– Све је то океј, али… Нећете јебати.
———————-
Реља: Мама, свиђа ми се једна девојчица из четвртог три! Зове се Роксанда! Шта да радим? Како да јој приђем? Како да јој се свидим?
Мама: Напиши јој, сине, љубавно писмо! То све девојчице воле!
Тата: Воле курац мој. Напиши јој љубавно писмо и знај да нећеш јебати.
———————-
– Хаха! Нећу да платим 200 кинти! Дувајте га! Ја ћу сутра у школици да једем пљеску, а ви ћете да једете кифлу! Ња-ња-ња-ња!
– Нећеш јебати.
———————-
– Момци, вечерас неко акцијање, а? Идемо?
– Какво црно акцијање? Вечерас се гледа фудбал код Балше!
– Гејчине. Нећете јебати.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Stara bosanska riječ.
Nešto što vas muči u dubini duše, stiska, kida, reži.
A ne znate šta je pravi razlog.
Apsolutna praznina u vama, stanje kada ne razmišljate, nemate emocija, ravnodušni ste.
Zarobljene misli koje ne mislite, negativni osjećaji koje ne osjećate, ljubav koju ne poimate.
“Čo’ek ti je, Senada, teški hajvan. I ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže.”
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Педераст. Феминизиран. На џубоксу бира “Макарену” или нешто лагано од Елтона Џона. Крај њега пролазите увек са додатним опрезом и рефлексима натегнутим ко хеланке просечне дроље. И довољан је још само један геј моменат да га прогласите мозгом операција геј лобија у вашој месној заједници.
Песнаја на готовс. Дупе уза зид.
Дедер, мак’ се од мене, нешто си ми сумњив.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига – можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к’о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им’о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније стан у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим – срећним – деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну “адидас” тренерку – ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је “адидас” треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни – из Куршумлије. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им’о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле – недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал’ јебига – коме, чему…Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега…”Мој живот је овде”, вели и не жали се као сви остали. “Једу оно што се не је’, мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал’ им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна…”, а опет се благо смешка кад каже то Срби и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, “да закључимо уговор”, рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та коверта је била “тања” него што је стајало у уговору. “Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе”, прекинуо ме је у пола мог поноситог Молим Вас, немојте да…, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад “враћао дуг”…тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани…
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Flegmatični pripadnici nekog okultnog udruženja, tipa NVO “Sačuvajmo lezbo kišne gliste od zaborava”. Oni ne vole da u 3 ujutru, pod dejstvom opijata, unesu čistu mast i holesterol u svoj napaćeni organizam. Jok. Slivanje pavlake niz vrat, brisanje urnebesa rukavom sa oka njima ne predstavlja užitak. Ne.
Čudak je previše blaga reč, a mentalno obolela užegla čmarina, ipak preteran opis ovih bića. Šta su oni? Imaju li mišljenje? Muda? Pizdu? Čitavo novo poglavlje filozifije može se zasnovati na ovim bledim senkama gejpeder hipsteraja, i njihovom bivstvovanju. Da li oni uopšte postoje? O, da, itekako ih ima. To su oni što u kafani naruče sok od jabuke. Oni koji kad je derbi, uživaju u čarima Magazin auta ili tako neke visokoobrazovne emisije. Slušaju sestre Kovač. Nije isključeno i da ga šilje na njih. Lože se na herbarijume.
Ne psuju. Ćute. Ne jebu se. Prepuštaju se prirodnom procesu razmnožavanja. Iako bi možda bolje bilo, da se prepuste neprirodnom procesu skakanja sa mosta na vrat, sa vezanim rukama, jelte. Luk je stvorem da bi bio u pljeskavici.
Dušmani.
– Šta ćemo od priloga?
– Malo luka, aleve, pavlake, ljutenice, salate, paradajza…
– Momak, da ti metnem sve?
– Može!
– Evo ga. Ti, mali?
– Ništa.
– Šta?!
– Neću ništa od priloga.
– MRŠ!
– Izvinite?
– Odjebi gejska sotono!
– Ali…
– ČIBE!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Положај којим скриваш своје право лице.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Лажно оправдање, које претходи битној информацији.
Наравно да ово знање није случајно, већ последица споја шпијунско-трачерских вештина и радозналости расе настале укрштањем свраке и снајпер-бабе. Или, чак, резултат директне умешаности у предмет разговора и информисаност из прве руке.
– А, кево, какву је клопу спремила Сојка, а? Кажем вам ја да уме да кува.
– Хм.
– Шта хм, све направљено од нуле, супа, главно јело, габон-торта врх.
– Па, сасвим случајно знам да је ова торта купљена у продавници.
– А? Откуд ти то знаш?
– Пусти је, синко, копа по ђубрету, ко форензичар. Сигурно нашла рачун у канти. Ја кући ништа зато не бацам у смеће, спаљујем све, бре, па закопавам пепео иза шупе.
_____________
– Џими, хоћемо на неку блеју вечерас?
– Еее, идем са Биљом на вече руске минијатуре, не могу.
– Смув’о си се са Биљом? Ау, брате…
– Јесам, богами, што?
– Ма ништа.
– Кажи, брате, немој да ме крчкаш сад.
– Ма… Сасвим случајно знам да је мала драгстор, ако ме разумеш.
– Дај не булазни, Биља је бре класа, културишка, слуша Хајдна на MP3 плејеру. Неко те ложио, а и ти бре слушаш сваког.
– Добро, нека онда, небитно. Само обрати пажњу, кад каже “Банзаиии”, тад је близу врхунца, па терај још мало.
– Шта?!
– ‘Ајде па чујемо се, матори.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Ne halteri, ne striptiz, ne crna čipka. Ništa od onoga na šta si verovatno drkao k’o mali na samo pominjanje ovih par reči. A i sigurno ne bi bio jedini koji je to video.
Samo za tvoje oči momenti dolaze tek u braku kad žena bude sigurna da nećeš tek tako pobeći glavom bez obzira kad vidiš neobrijane noge, vadžajnu, nepočupane obrve i slično. E to pre tebe niko nije video.
Preuzeto sa http://vukajlija.com