Malo nešto preuređeno kolko da živinče unutra nekako istera svoj bedni vek. Ni soba, ni grob, ni kelija, dva sa dva, nizak plafon, vlaga, prokišnjavanje, lavor, kofa, očukana vangla, kaplje iz slavine prljav život.
U njoj bedno jektičavo služinče obitava i sanja o svojoj kući i o tome kako iz nje tera svoju sadašnju gospođu. Mada, služinče često razvije stokholmski sindrom pa ustvari zavoli svog gospodara i dnevnu dozu suptilnog ponižavanja: ne sada posluženje Dragice, imam gosta u pičci, naučite se već jednom.
I ne sanja ništa, ništa.
– Dokle ću ja bre da živim u ovoj sobi ko za sužinčad, puno nekih prastarih stvari, stari usisivač mi se stalno mota oko glave, vlaga ko u podrumu, posto sam klaustrofobičan, sanjam pečurke stalno i Kafku kako mi preti!
– Ćuti bre i uživaj, bili smo podstanari 20 godina, ovo je kakvo takvo al bar naše!
– Deda, zašto si napravio kuću bez sobe za služinčad, i zašto mi nemamo služinčad i šta ja sad da jebem?
– Unuk, ne jej govna!
Šerbedžija recituje tiho šešir gitara boemstvo vino:
…
Ima nešto jebozovno
u tvom šarmu služinčadi:
među šerpama da te jebem
umazanu
od sira, zelja i jaja,
samo jednu nedelju da ti cepam kecelju,
Sivu,
a ti mi se podaješ za
kilo krompira.
Proklijalog.
U tebi.
Ahhhh Dragice…
Preuzeto sa http://vukajlija.com
