Kučina

0

Nešto maglovito, nešto sitno i skoro pa nevažno, često zanemareno, u prolazu spomenuto, nešto nedovoljno. Kučina je neka blijeda riječ, od onih što same ne dolaze. Upari se sa tricom, tim još jednim nedostatkom mase, zauzme položaj u uglu sobe. Tamo nastavi da gleda u te i teži nuli. Kučina je talog vremena, ono što se izmigoljilo njegovom zelenom zubu, nešto toliko nevažno da ni vrijeme neće da ga pregazi. Nešto što mi niko ne uze i ne traži.

Kontriram, kontriram: te nevažno, te nestvarno, te ovakvo i onakvo, a kakvo god da je, i dalje nešto je. I ne samo to: to je nešto jako lično, jedan dio mene koji niko neće. Te kučine sa zida, što ni ja ne znam šta su.

Ako nečim pozitivnim hoću da je opišem, rekao bih da je kučina ono što je ostalo iza. Iza, da budem tako neduhovit, pučine i kurčine. Pučine koju sam možda htio, koja je metafora za štagod, neću da pričam o tome, i kurčine koju sam dobio, i o kojoj sve znate, ista je kao ta vaša i nema svrhe pričati ni o tome. Kad se sve slegne, i šteta i prašina po njoj, sve se i vidi, sve je jadno i javno.

Dobro, ne baš sve. Ostane nešto lijepo što sačuvam za sebe, što je oduvijek bilo tu, ali ga tek sad cijenim kad je to sve što mi je ostalo, što nije ni javno ni jadno. To već nikad nećete saznati, a pokušavaćete, samo da me raskrinkate.

Ali ima nešto još tu. Ta kučina, ne znam da li je moja, ne želim je sigurno, ali nema čija biti bez moja. Ne znam je li javna – svi je vide, niko ne primijećuje. Ne znam od čega je, od kakvog se dima naoblačila. Konoplja, kudelja, lan, paukova svila, ostaci ostataka, nemoguće ih reciklirati, upotrijebiti, uništiti. Sjede, vise, ničiji.

Preuzeto sa http://vukajlija.com