Kljucati u mozak

Prigovarati „na sitno“, ali konstantno i uporno.

„Kljucač“ je najčešće roditelj ili supruga, a nesrećni mozak u tim slučajevima pripada detetu ili mužu.

– Još nisi počeo da vežbaš zadatke?

– Evo, sad ću…

5 minuta kasnije:

– Koliko traje to tvoje sad ću?

– Ama, vežbaću kad ti kažem…

2 minuta kasnije:

– Još nisi ni uzeo olovku u ruku…

– Evo, uzimam…

Još 1 minut kasnije:

– Samo ti bleni u prazno, neće ona jedinica iz matematike sama da se popravi…

– Ama, kevo, prestani da me kljucaš u mozak, zaboravio sam i ono malo što sam znao!

***

– Opet te je zvao Žile?

– Aha…

– Sigurno na pikado?

– Pa da…

Malo kasnije…

– Kad ćeš da popraviš roletnu?

– Čim nađem malo vremena…

– Pa da, a za pikado imaš vremena?

– Ama, ko je rekao da idem na pikado?

– A zar te nije zvao Žile?

– Jeste, ali nisam rekao da ću da idem…

– Znam te ja, za sve drugo imaš vremena, a kad meni nešto treba…

– Rekao sam da ću ti popraviti roletnu! Uostalom, na tom prozoru je nikad i ne spuštaš…

– Možda bih je i spustila da je ispravna…

– Oh, bože, šta sam ti zgrešio…

– Pogrešila sam ja što sam se udala za tebe… …Šta ćeš sad s tom jaknom?

– Idem da se nađem sa Žiletom. Bolje da ja kljucam pikado nego da ti mene i dalje kljucaš u mozak!

Preuzeto sa http://vukajlija.com