Prigovarati “na sitno”, ali konstantno i uporno.
“Kljucač” je najčešće roditelj ili supruga, a nesrećni mozak u tim slučajevima pripada detetu ili mužu.
– Još nisi počeo da vežbaš zadatke?
– Evo, sad ću…
5 minuta kasnije:
– Koliko traje to tvoje sad ću?
– Ama, vežbaću kad ti kažem…
2 minuta kasnije:
– Još nisi ni uzeo olovku u ruku…
– Evo, uzimam…
Još 1 minut kasnije:
– Samo ti bleni u prazno, neće ona jedinica iz matematike sama da se popravi…
– Ama, kevo, prestani da me kljucaš u mozak, zaboravio sam i ono malo što sam znao!
***
– Opet te je zvao Žile?
– Aha…
– Sigurno na pikado?
– Pa da…
Malo kasnije…
– Kad ćeš da popraviš roletnu?
– Čim nađem malo vremena…
– Pa da, a za pikado imaš vremena?
– Ama, ko je rekao da idem na pikado?
– A zar te nije zvao Žile?
– Jeste, ali nisam rekao da ću da idem…
– Znam te ja, za sve drugo imaš vremena, a kad meni nešto treba…
– Rekao sam da ću ti popraviti roletnu! Uostalom, na tom prozoru je nikad i ne spuštaš…
– Možda bih je i spustila da je ispravna…
– Oh, bože, šta sam ti zgrešio…
– Pogrešila sam ja što sam se udala za tebe… …Šta ćeš sad s tom jaknom?
– Idem da se nađem sa Žiletom. Bolje da ja kljucam pikado nego da ti mene i dalje kljucaš u mozak!
Preuzeto sa http://vukajlija.com